Osmeh

Photo0318

 

Otpila je gutljaj vrele kafe i zapalila cigaretu. Povukla je dim zagledana u jednu tačku. Jutro je bilo prijatno sveže i vedro. Kroz otvoren prozor dopirali su uobičajeni zvuci za to doba dana: poneki automobil u prolazu, sporadičan lavež pasa, istovaranja robe pred prodavnicom… Podigla je ruke iznad glave i protegla se. Volela je jutro i to ležerno buđenje grada. Tu jednosmernu ulicu u kojoj su krošnje lipa skrivale terase i prozore od radoznalih pogleda prolaznika. U njoj nikad nije bilo vreve tipične za veliki grad. Iako ne mnogo udaljena od centra, bila je oaza zelenila i mira koju su stanari okolnih zgrada brižljivo i ljubomorno čuvali.

Umorna od ružnih vesti, odavno je prestala da čita jutarnju štampu. Radije je slušala muziku. Ovog jutra izbor je pao na Stinga. Pevušila je tiho dok se spremala za posao. „But that’s not the shape of my heart.“

S osmehom na usnama ušla je u već prilično popunjen autobus. Preletela je pogledom tražeći slobodno sedište. Našla je jedno, ono okrenuto suprotno od smera kretanja. Uz osmeh izvinjenja što ih deranžira, provukla se između nogu putnika koji su već sedeli i polako se spustila u svoje sedište. Želela je da što duže potraje osećaj spokoja i blagog optimizma s kojim je kročila u novi dan pa se zamišljeno zagledala kroz prozor. Svesno je izbegavala da pogleda lica ostalih putnika. Iz iskustva je znala da su ljudi u ovo doba dana prilično mrzovoljni. Posmatrala je još nepočišćene trotoare, drvorede raznobojnih krošnji, retke prolaznike i prozore brojnih višespratnica. Katkad bi se zagledala u lica sugrađana koji su na usputnim stanicama čekali svoj autobus. Lica namrštena, lica pospana, lica zamišljena, lica zabrinuta. Nije bilo osmeha na ulicama grada tog jutra. Skriveni iza zatvorenih vrata, u senkama drveća, u mračnim haustorima postali su deo ljudske intime. Osmeh, pa i smeh, onaj grleni, zvonki, životni, u ovom otuđenom svetu predstavljali su ogoljavanje duše. Tek pod plaštom noći, u četiri zida ili nakon ko-zna-koliko ispijenih čaša isplivale bi emocije koje su tako zdušno na svetlosti dana potiskivane pred licima neznanaca. Ovaj grad je svakim danom sve više podsećao na druge metropole. Ulicama su se slivale reke bezizražajnih maski, ljudi su joj ličili na robote.

„Preteruješ, Jelena“, rekla joj je koleginica Sanja kad joj je uz kafu iznela svoje utiske. „Pogledaj samo nas u agenciji – uvek smo vedri i nasmejani.“

„Ovde je osmeh u opisu radnog mesta. Namešten, izveštačen… više podseća na facijalni grč“, uzvratila je. „Osmeh je nešto više od izvijenih usana. Zagledaj se malo u oči.“

„Ma, ti si pala u depresiju. Kako ti i Igor? Da nije on nešto zabrljao pa si tako potonula?“

„Nikad bolje“, odgovorila je Jelena uz osmeh.

Svesna da zalud troši reči, uzela je prazne šolje i odnela ih u čajnu kuhinju. Po povratku za svoj radni sto, pretvarajući se da čita prispelu elektronsku poštu, prekinula je dalji razgovor. Ubrzo su počeli da pristižu i prvi potencijalni klijenti, ljudi koji su odabrali da letuju u ranu jesen. Bila je to galerija različitih likova s jednom zajedničkom crtom, manjkom keša u kućnom budžetu. U njihovom nastupu nije bilo one bahatosti novopečenih bogataša koji su uzimali najskuplje paket aranžmane u jeku sezone. Naprotiv, sa snebivanjem su se raspitivali za najpovoljniji smeštaj i uslove plaćanja. Stideli su se svoje nemaštine.

„Vidi, tata, more,“ začu se u jednom trenutku uzbuđeni dečiji povik. Jelena podiže pogled i ugleda dečaka tršave crne kose i krupnih tamnih očiju. Jednom rukom je vukao oca dok je kažiprstom druge pokazivao veliki plakat na zidu. Visok suvonjav čovek se sagnuo i šapnuo mu nešto na uvo. Dečak je par puta trepnuo i pokunjeno spustio glavu.

„Dobar dan, izvolite,“ reče Jelena uz širok osmeh pokazujući čoveku da sedne na stolicu preko puta. Dok je pokazivala brošure i navodila cene i uslove plaćanja, krajem oka primetila je da dečak netremice gleda u školjke na njenom stolu. Bila je tu i Tritonova truba srednje veličine, njena uspomena iz detinjstva.

„Jesi li već bio na moru,“ upitala je tiho dečaka.

Odmahnuo je glavom. Uzela je školjku morskog puža sa stola i pružila mu je.

„Prisloni je na uvo i slušaj,“ rekla mu je uz osmeh.

Dečak je prvo pogledao u oca, pogledom tražeći znak odobrenja pa je bojažljivo uzeo u ruke. Polako je primakao uhu pa je još brže sklonio.

„Š-šta je to unutra? Šta se to č-čuje,“ promucao je uplašeno.

„To je zvuk mora,“ odgovorila mu je.

„More je unutra,“ začuđeno je upitao.

„Nije more, samo njegov šum,“ odgovorila je nežno. „Ispričaću ti kako se to desilo. Morski puž koji je živeo u ovoj kućici jednog jutra je čuo od riba da su se hobotnice dogovorile da sve morske puževe proteraju iz mora i da će uskoro svi oni morati da pređu u jezera i reke. Vest se brzo proširila morskim dnom. Puževi su se okupili pokušavajući da smisle rešenje za svoj problem. Znali su da su hobotnice opasne i da nemaju šanse da ih pobede u borbi. Znali su da će morati da napuste svoj dom i to ih je ispunilo tugom. Odlučili su da sa sobom ponesu nešto što će ih sećati na njega. Dugo su razmišljali šta bi to moglo da bude i na kraju zaključili da je najbolje da uhvate šum mora i sakriju ga duboko u svojoj kućici. Tako su more uvek nosili sa sobom.“

Dečak je pomno slušao njenu priču širom otvorenih usta i očiju pa je ponovo prineo školjku uhu. Ovoga puta njegove oči su zaiskrile od uzbuđenja a osmeh ozario njegovo lice.

„To je to,“ pomislila je Jelena. Osmeh iz dubine bića, osmeh čiste sreće. To je ono što izgubimo odrastanjem i sazrevanjem. Jednostavno, prestanemo da se čudimo svetu oko nas, da ga osećamo.

„Deca su najbolji učitelji,“ zaključila je.

Rešila je da posle posla ode kući pešice i usput osluškuje zvuke grada. S blagim osmehom koji joj titrao na usnama, te večeri je ušetala u gradsku vrevu. Setila se svojih jutrošnjih razmišljanja i razgovora sa Sanjom. Kroz glavu joj je proletela jedna rečenica koju je jednom negde pročitala: „Nikad ne osuđuj druge jer ne znaš sa čim se bore.“ Dok je odlučno koračala pločnicima svog grada nije, kao tog jutra, samo nemo posmatrala prolaznike. Svakom ko joj je dolazio u susret osmehnula se. Neki su je gledali začuđeno, neki zbunjeno, većina je osmehom uzvratila. Ponekad je i to dovoljno da nekom vratimo nadu ili ga ohrabrimo, zar ne?

 

smile 2

 

 

 

 

 

Advertisements

Put ka sebi

PENTACON DIGITAL CAMERA

„Slušaj, Ana“, rekla joj je Neda kad su se tog prepodneva našle na kafi u gradu. „Odmor ti je preko potreban. Izgledaš užasno.“

„Hvala ti na komplimentu, najdraža moja“, uzvratila je Ana s kiselim osmehom. „Sad se osećam mnogo bolje.“

„Ne družiš se sa mnom zbog moje slatkorečivosti, već naprotiv, zbog toga što ti uvek kažem istinu. Niti si ti Snežana, niti ja ogledalo iz bajke“, dodala je Neda.

Bila je, naravno, u pravu. Do bola iskrena i beskrajno odana, Neda je bila prijatelj kakav se retko nađe. Često se pitala čime ju je zaslužila. A bile su neobičan spoj. Da se ne znaju iz školskih dana, malo je verovatno da bi im se putevi ukrstili. Neda energična, sva vrcava, uvek u društvu i uvek na mestu gde se nešto dešava. Ana preozbiljna, povučena, usamljenik u duši. I dok je Neda uživala u životu i u svemu nalazila lepotu i razlog za smeh, Ana je živela u svetu svojih misli i snova dok je stvarni život prolazio pored nje. Potajno je zavidela svojoj prijateljici na toj životnoj radosti kojom je očaravala sve oko sebe. I nije to  bila maska, ona je prosto volela sebe, volela život i uživala u njemu.

„Kofer spakovan?“

Ana je potvrdno klimnula glavom. „Samo da pobegnem iz ove ludnice“, rekla je poluglasno. „I da se utiša ova buka u glavi“, dodala je u mislima.

„Ma, tebi treba nešto da te razmrda!“

Ana se osmehnula, nehajno odmahujući rukom.

„Okej, ćutim. Ali, kad se vratiš, ideš sa mnom na salsu. Promise?“

Ana se slatko nasmejala. „Ne obećavam ništa“, uzvratila je. „Uostalom, mislim da bi mi više ležao tango.“

„A, je l’? Pazi ti nju!“ Njihovo glasno kikotanje je privuklo pažnju ljudi koji su sedeli za okolnim stolovima.

 

Udobno se smestivši u sedište do prozora, Ana je sklopila oči. Žamor ostalih putnika je postajao sve tiši dok je u mislima šetala pustom plažom u praskozorje. Zvuk motora ju je prenuo iz sanjarenja i dok je avion rulao po pisti ona, s uzbuđenjem deteta, raširi oči i na tren zadrži dah u iščekivanju poletanja. Volela je da na vreme rezerviše kartu i uvek birala sedište do prozora u repu aviona. „Da li i ptice imaju isti osećaj ushićenja kad polete“, zapitala se i ponovo sklopila oči kad se uzdigao kljun aviona. „Eh, kad bih mogla tako lako da se oslobodim ovog tereta u grudima“, pomislila je. Odmahnula je glavom u želji da otera ružne misli i prepustila se uživanju u azurno plavom nebu koje je provirivalo kroz maleni prozor. Nije bilo nijednog oblačka na nebu tog ranojesenjeg popodneva i izgledalo je kao da se uopšte i ne kreću, već da avion lebdi u vazduhu. Uronila je u to plavetnilo i osetila kako je obuzima blaženi mir za kojim je vapila. Svaki mišić, svaki nerv potpuno opušten.

 

Osvrnula se po hotelskoj sobi i zadovoljno klimnula glavom. Oskudno ali ukusno nameštena i čista. Provirila je potom u kupatilo. Čisti peškiri su bili uredno poređani. Osetio se prijatan miris zelene jabuke. Prišla je ogledalu, prstima lagano prešla preko tamnih podočnjaka i zagledala se u svoj lik. U očima nije bilo sjaja, bile su ugašene. Usne blago stisnute i povijene na dole odavale su ogorčenu osobu. Nezadovoljna, namrštila se. Okrenula se i u nekoliko koraka došla do svoje tašne i izvadila telefon. Vratila se i slikala svoj lik u ogledalu. „Selfi u kupatilu! Šta sam dočekala“, pomislila je uz kiseo osmeh.

 

Za večeru je jela malo ribe i popila čašu vina. Reda radi. Nije bila posebno gladna i nije uživala u jelu. Više su je zanimali malobrojni gosti u restoranu. Stariji bračni par joj je prvi zapao za oko. Sitni znaci pažnje i prigušen smeh dok su razgovarali otkrivali su njihovu bliskost. Povremeno bi suprug nežno spustio svoj dlan na njenu ruku a ona uzvratila blagim i toplim osmehom. Malo dalje od njih, sedelo je četvoro mladih, studenata verovatno. Veselo društvo bi na momente prasnulo u glasan smeh, ali činilo se da nikom ne smetaju. Mlad bračni par s dvogodišnjom devojčicom za stolom pored njih bio je u svom mikrokosmosu ljubavi. Ana je bila jedina osoba koja je sedela sama. I nije joj to ni najmanje smetalo. Naprotiv, na neki način uživala je u odvojenosti od svih i posmatranju okoline kao okom kamere. Dovoljno udaljena, nije mogla sasvim da razazna o čemu govore. Glasovi su se preklapali i stapali pa je rešila da proučava njihov govor tela. Gestikulacijom, osmehom, naginjanjem, slučajnim, naizgled beznačajnim dodirima, svi oni su pokazivali ljubav i naklonost ka osobama sa kojima su.  Pa da, ovo i nije bilo mesto na koje neko dolazi da se pokaže, već da uživa. Neumitno, njene misli su odlutale ka Nikoli i njihovom propalom braku. Po ko zna koji put prebirala je po sećanju u pokušaju da odredi trenutak kad su prestali ti slučajni dodiri u prolazu, ti nemušti izlivi ljubavi. Pristiskao je bol u grudima. Okrenula je glavu i pogledala kroz prozor. Prvo, još treperavo svetlo sa uličnih svetiljki nije dozvoljavalo tami da proguta ostrvo. Uzevši poslednji gutljaj vina ustala je i izašla.

 

Šetalište se nalazilo uz samu obalu. Prijatno toplo veče je izmamilo napolje i turiste i meštane. Obučena u indijsku dezeniranu tuniku dugih rukava i kapri pantalone boje kivija, Ana je izgledala ljupko. Dok je koračala polako, zagledana u talase koji su zapljuskivali plažu, nije primećivala znatiželjne poglede drugih šetača. Mislima je bila daleko. Gledala je svoj odraz u ogledalu. Večernja haljina boje rubina savršeno je isticala njen struk i lep dekolte. Na pravilno oblikovanim punim usnama ruž iste nijanse. Senka boje dima i tanka linija izvučena ajlajnerom davali su njenim očima dubinu a pogled činili tajanstvenim. Još jednom je proverila čvrstinu punđe, dodala koju kap parfema i zadovoljno izašla iz sobe. U predsoblju je stajao Nikola. U bespekorno skrojenom teget odelu nervozno se premeštao s noge na nogu. Kad je začuo zvuk njenih potpetica na parketu, samo je letimično pogledao i promrmljao: „Lepa si“, i krenuo ka vratima. Tog trenutka je sebi konačno priznala ono što je duboko u sebi već mesecima slutila: u njegovom životu postoji druga žena! Po povratku sa gala večere, na kojoj su glumili savršen par, otvoreno ga je pitala. Njegovo priznanje bilo je propraćeno izrazom olakšanja na licu. „Sutra pre podne, doći ću da pokupim svoje stvari. Ključ ću ti ubaciti u poštansko sanduče“, rekao je mirnim glasom. „Žao mi je, Ana“, dodao je tiho.

Sela je na ivicu popločanog šetališta i zamišljeno se zagledala u tamnu pučinu. Vratile su se sve emocije i pitanja koji su je nedeljama kidali. Prvo gnev. Kad je zatvorio vrata za sobom, jedva je odolela snažnom porivu da pokupi njegovu odeću iz ormana i baci mu je sa terase na glavu ili je nabacanu u crnu kesu za smeće ostavi ispred ulaznih vrata. Kako je mogao da pljune na deset godina života koji su zajedno stvarali i delili? Potom, osećaj krivice. Koliko puta je ponela posao kući i satima bila zaokupljena brojevima i tabelama jer, klijent nije mogao da čeka a ona se uvek ponosila svojom profesionalnom odgovornošću? Koliko puta je otišla u postelju kad je on već uveliko spavao? Koliko puta su njegova pitanja ostala bez odgovora jer se ona povlačila u svoj svet u koji nije puštala nikog, pa ni njega? I, konačno, osećaj poraza. Intenzivniji i dugotrajniji od svih drugih. Od ranog detinjstva svaki neuspeh je doživljavala tragično. Težeći perfekciji u svemu što radi, često nije imala hrabrosti da se upusti u nove poduhvate. Sputavala je sebe kad god je imala osećaj da nešto neće moći ili umeti. Iako je bila odličan đak i student, godinama je morala strpljivo da radi na sticanju samopouzdanja. Propao brak je za nju bio strašan lični neuspeh. I ogroman korak unazad na njenom mukotrpnom putu zvanom kako prihvatiti i zavoleti sebe.

„Jeste li dobro, gospođo“, začula je nepoznat muški glas.

Dodir nečije ruke na ramenu i zabrinut ton u glasu naveli se je da se okrene. Podigla je pogled svesna da su joj obrazi vlažni. Jedan od uličnih prodavaca suvenira, prosedi čovek od svojih pedesetak godina dobroćudnog zaobljenog lica upitno je gledao u nju svojim tamnim očima.

„Da li Vas boli nešto? Da pozovem nekog?“

„Ne, nema potrebe. Dobro sam, hvala“, odgovorila je hitro, nespretno brišući suze nadlanicom. Pogledala je na sat i uzviknula:

„Zar je već toliko sati? Moram nazad u hotel. Sve je u redu, ne brinite.“

Zahvalno mu se osmehnula kad joj je pružio ruku i pomogao da ustane, klimnula glavom umesto pozdrava i žurno krenula ka hotelu. Brz hod i prohladni vetar su joj razbistrili misli. U glavi joj je odzvanjala nova spoznaja, shvatila je da ona njega i ne voli.

 

Jutro nakon dugog sna bez snova sačekalo ju je s pitanjem možeš li nekog voleti ako ne voliš sebe. Možeš li u potpunosti prihvatiti i prigrliti drugog kad samu sebe razdireš sumnjama? Moram da prestanem da kinjim sebe. Da naučim da praštam sebi. S tim mislima krenula je na plažu.

Otkako zna za sebe, plivanje i topli sunčevi zraci su je ispunjavali i opuštali. Samo dok je njeno telo klizilo kroz toplu morsku vodu, imala je osećaj potpune harmonije sa svetom oko sebe a to joj je sad bilo više nego potrebno. U hodu je svukla haljinu, izula japanke i bacila se u zagrljaj talasima. Plivala je dugo, potpuno prepuštena tom osećanju stapanja sa prirodom, sve dok je bol u mišićima nenaviknutim na toliki napor nije vratio u realnost. Iscrpljena i gladna, na brzinu je obmotala peškir oko sebe i pošla do najbliže pečenjare po giros.

„Pazi da se ne zadaviš“, čula je glas deteta koje je stajalo blizu nje i začuđeno je posmatralo kako halapljivo guta zalogaje.

Nasmejala se i nadlanicom obrisala usta.

„Hoćeš malo“, upitala je devojčicu sa gustim kovrdžama boje meda koja je i dalje netremice piljila u nju.

„Ne, hvala“, rekla je ljupko i brzo otrčala do svojih roditelja, pomalo postiđena.

Ovaj iznenadni susret je raznežio. Kasnije će ga često prepričavati kao slatku anegdotu sa letovanja.

 

Sati provedeni u plivanju, šetnji kraj mora i skupljanju školjki, povremeni susreti i razgovori sa gostima hotela, slučajnim prolaznicima i meštanima, okrepili su je i brže nego što je očekivala. Dani su se lenjo vukli zajedno sa ljudima koji su ležerno i bezbrižno provodili tu svoj odmor. Bilo je nečeg opojnog u vazduhu što je ovo mesto činilo nestvarnim. U rano jutro, kad bi drhtava izmaglica visila nad kopnom i vodom izgledalo je kao da ostrvo lebdi u vazduhu, čarobnom rukom nekog antičkog božanstva smešteno tu da pruži utočište umornim dušama odbeglim od brzog života i problema koje takav život nosi.

 

Veče pred povratak domaćini hotela su priredili zabavu za svoje goste. Uobičajen spor ritam zamenili su energični koraci i povici među osobljem koje je užurbano pripremalo veliku terasu za večernje slavlje. Čak su se i gosti uzmuvali po hodnicima. Pozajmljivale su se pegle i vikleri, razmenjivala šminka i brojevi telefona. Uzbuđenje je raslo iz minuta u minut. Ana je svoju dugu crnu kosu skupila u špansku punđu. Na sebi je imala dugu haljinu od belog platna sa sitnim vezom oko vrata i na rubu rukava. Ruž boje magnolije i sasvim malo maskare bilo je sve što je stavila od šminke. Dugačka ogrlica od šarenih perli dosezala je do njenog struka. Obula je sandale boje crnog grožđa i preko ramena prebacila tašnicu iste boje. „Ah, da, telefon“, rekla je naglas i pošla do kreveta gde ga je ostavila. Pre nego što ga je spustila u tašnicu, setila se selfija od svoje prve večeri ovde. Ponovo je prišla ogledalu. Ovoga puta iz ogledala su je posmatrale usne izvijene u osmeh i sjaj u tamnim očima. Na preplanulom licu tek poneka bora, ni traga od tamnih kolutova oko očiju. Druga žena, pomislila je i zadovoljna napravila još jedan selfi.

 

Zvuci grčke muzike, veseli žamor gostiju i zveckanje pribora za jelo preplaviše terasu skromnog hotela. Kad su završili s večerom, lokalni muzičar je zasvirao sirtaki i svi su skočili na noge i zaigrali, neko veštije, neko manje spretno. Zabava je potrajala do duboko u noć. U jednom momentu, dok je u toaletu popravljala ruž, u ogledalu je srela tople plave oči starije gospođe koju je upamtila još one prve večeri u restoranu.

„Znaš, dušo“, blago joj se obratila, „kad smo došli ovde, delovala si tako sićušno i izgubljeno sama za onim stolom. Zabrinuli smo se za tebe. A vidi te sad! Blistaš! Milina te je pogledati.“

Ana se bez reči okrenula, napravila dva koraka i čvrsto zagrlila staru damu. Suznih očiju, odmakla se i osmehnula.

„De, de, nemoj sad da mi se raspekmeziš ovde“, šaljivo je dodala starica namigujući, „razmazaćeš tu maskaru.“

 

Po povratku u sobu, Ana je brzo spakovala stvari u svoj kofer. Pred samo svitanje, obukla je farmerke i narandžasti končani džemper, obula patike i izašla da se oprosti od ovog rajskog ostrva. Svež jutarnji vazduh joj je milovao lice dok je lagano hodala po vlažnom pesku. Volela je taj miris mora. Udisala ga je punim plućima u iščekivanju da sunce izroni iz pučine na horizontu. U daljini je primetila obrise neke osobe. Kad se približila, ugledala je starog ribara koji je krpio svoju mrežu smirenim pokretima.

„Καλημέρα“, rekla je zvonko uz osmeh.

„Καλημέρα, “, uzvratio je uz ljubopitiv pogled. „Ti nisi odavde. Šta radiš ovde ovako rano“, upitao je na tečnom engleskom.

„Došla sam da se pozdravim sa morem. Za koji sat idem kući.“

„Rekao bih da ti je odmor prijao. Sama si došla“, upitao je zagledajući njene prste na kojima nije bilo burme.

Nemo je klimnula glavom.

„Nisi udata“, nastavio je znatiželjno.

„Razvod je u toku“, rekla je staloženo.

„Ne voliš ga više“, zaključio je iz njenog tona.

„Ne. A ni on mene. Našao je ljubav na drugom mestu. Našu smo zapustili i ugasila se.“

Izvukao je stoličicu na rasklapanje i spustio je pored sebe.

„Dođi, sedi. Prija mi tvoje društvo. Ako ne žuriš.“

Spustila se bez reči i posmatrala njegove vremešne ruke i drhtave prste.

„Radiš“, upitao je.

„I previše“, odgovorila je uzdahnuvši. „Imam knjigovodstvenu agenciju i priličan broj klijenata.“

„Voliš taj posao? I brojeve“ upitao je iznenađeno.

„Onako. Posao k’o posao. Dobra sam u tome, ali ne ispunjava me sasvim.“

„Znaš, lepo je kad radiš posao koji voliš. Ali, nemoj nikad da dozvoliš da ti obuzme ceo život. I ja sam mnogo radio. Decu skoro da nisam ni viđao. Porasli su i otišli svojim putem a nisam ih ni upoznao“, dodao je s dubokom tugom u glasu.

„Shvatila sam i ja to ovde. Već sam platila visoku cenu. Nameravam da zaposlim još nekog i podelim posao. Tako će mi ostati vremena za neka sitna zadovoljstva.“

Klimnuo je glavom s odobravanjem. „Kad dođeš u moje godine shvatiš da nikud ne treba žuriti. Sve pre ili kasnije dođe na svoje. Sad su mi najdragoceniji trenuci koje provedem sa svojim bližnjima. I ovi trenuci mira kad sam sam sa svojim mislima i uspomenama. Ali, ti si još mlada. Treba i da se zabavljaš, da ponovo voliš i budeš voljena.“

„Mislim da sam konačno spremna i za jedno i za drugo“, rekla je uz osmeh. „Prvo zabava“, dodala je.

Na njegov upitan pogled i podignutu obrvu samo je kratko odogovorila: „Tango“.

 

Srce joj uzbuđeno lupalo dok je prilazila vratima od peskarenog stakla na kojima je stajao natpis Škola plesa „Život je tango“. Zastala je, duboko udahnula i pokucala. Dubok muški glas je uzviknuo: „Uđite!“

Ušla je, predstavila se i rekla da bi rado pohađala časove plesa. Muškarac zrelih godina, u crnom odelu, zalizane kose koja se presijavala od briljantina, pomatrao je pomno i sumnjičavo.

„Znate, gospođice, tango nije samo ples. Tango je strast za životom. Jeste li sigurni da želite se upustite u tu avanturu? Da promenite svoj način života?“

„Sigurna jesam, a da li u meni ima dovoljno strasti za životom… pa, postoji samo jedan način da to  saznam, zar ne?“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Umeće življenja

Norveska03-10.11.2009.0522

„Vidiš li ti onu babu?“, upitala me je poluglasno komšinica Verica, dok smo na putu do Acine pekare prolazile pokraj lokalnog kafića. „Svakog jutra je ovde u ovo vreme. Nema pametnija posla!“, prezrivo je dodala.

„Možda i nema“, rekla sam kroz osmeh i pogledala u pravcu bašte.

Ugledala sam stariju damu koja je sedela sama u uglu i, udobno zavaljena u široku stolicu od pruća, čitala neku knjigu. Na stolu ispred nje stajala je velika bela šolja iz koje su pušila kafa, a pored nje čaša vode, izrezbarena drvena tabakera i mali plastični upaljač. Izgledala je prefinjeno u svojoj jednostavnoj lanenoj haljini boje peska, kose podignute u punđu. Oko vrata je nosila neobičnu ogrlicu, nisku nanizanih drvenih perli različitih oblika i veličina prirodnih tonova, a na očima male naočari za čitanje s bakarnim ramom. Bašta kafića je bila poluprazna. Redovni gosti su mahom još uvek spavali. Malo dalje od nje, sedele su dve mlade majke koje su uz jutarnji kapućino tiho razgovarale kako ne bi probudile svoje mališane koji su mirno spavali u svojim kolicima. Na drugom kraju, mlađi čovek u elegantnom odelu, stisnutih usana i dubokom borom urezanom na čelu, nervozno je kucao po tastaturi laptopa. Kada smo malo odmakle, okrenula sam glavu ka Verici.

„Sad ozbiljno. Što ti smeta? Meni ona izgleda vrlo otmeno i svetski. Volela bih da ja tako izgledam u starosti,“ prokomentarisala sam.

„Ne bi me začudilo“, govorio je njen podrugljiv pogled. Ipak, odćutala je, te samo frknula nezadovoljno.

Narednih nekoliko koraka do pekare prešle smo u tišini, svaka sa svojim mislima. Miris svežeg peciva nam je zagolicao nozdrve i povratio dobro raspoloženje.

„Mmm, nema lepšeg mirisa na svetu“, zadovoljno sam rekla.

„Da znaš“, uzvrati Verica.

„Mogla bih sebe da počastim jednim burekom ovoga jutra“, razmišljala sam naglas.

„Onda se oprosti od otmenog izgleda u starosti“, zlurado je dobacila značajno podigavši obrvu uz pogled uperen u moj stomak i kukove.

„Otmenost je stvar duha i odnosa prema životu“, uzvratila sam suvo.

„Ko je to otmen, moje dame?“, začuo se prijatan bariton iza nas.

Osvrnule smo se i ugledale Petra, komšiju sa trećeg sprata. Šeretski se smeškao namigujući. Iako je prevalio četrdesetu, i dalje je imao vitak stas sa širokim ramenima i snažnim mišicama koje je isticala tesna majica boje njegovih očiju.

„Kažite nam Vi, komšija“, zacvrkutala je Verica.

Nezainteresovana za jutarnji komšijski flert, uz to i gladna, platila sam svoj burek i, promrmljavši pozdrav, izašla na suncem obasjani pločnik. Jutro je bilo kao stvoreno za šetnju. Rešila sam da posle doručka odem do keja. Labudovi i patke su mi u tom trenutku izgledali kao mnogo primamljivije društvo nego ljudi. Ipak, jedna osoba me je i te kako zanimala i nisam odolela a da ne bacim pogled na sto u uglu bašte kafića. Stara dama je u ruci držala tek zapaljenu cigaretu i zamišljeno gledala u daljinu. Očito je razmišljala o nečemu što je pročitala. U jednom momentu pogledi su nam se sreli i ja sam joj uz blag osmeh klimnula glavom. Uzvratila je osmehom, pomalo iznenađena mojom reakcijom, a onda ponovo uzela knjigu u ruke.

 

 

Leti sam volela da prvu jutarnju kafu pijem na terasi, sama, okružena begonijama i petunijama; da, skrivena od pogleda drugih, slušam zvuke sa ulice ili muziku sa radija. Uživala sam u tim trenucima osame kada nisam radila ništa osim što sam svim  čulima upijala lepotu i energiju oko sebe.  To što sam živela sama i radila od kuće, bez striktnog radnog vremena, omogućavalo mi je da, s vremena na vreme, ugađam sebi nekim sitnicama. Ova jutarnja rutina je bila i više od toga. Bila je moja nasušna potreba. Ipak od tog, svakog narednog jutra, u tu rutinu sam uvrstila još jednu. U određeno vreme, provirivala bih kroz gvozdenu ogradu i rastinje, iščekujući lagan hod žene koja me je fascinirala svojom osobenošću. Posmatrala bih je krišom iako sam imala žarku želju da je upoznam i čujem njenu priču. Obično me nisu zanimali životi drugih ljudi, naročito ne svakodnevne trivijalnosti. Ona je bila drugačija, posebna. Takvi ljudi su kod mene budili znatiželju. Hm, očito ne samo kod mene! Često bih u tim trenucima čula komentare komšija sa okolnih terasa i prozora. „Eno je opet! Mogla bi baš jednu kafu i kod kuće da popije.“ „Ta sigurno nema ni kučeta ni mačeta. Samoživ neki stvor.“ „Ma, mora da je neki baksuz. Ko bi trpeo nekog takvog?“ Radoznalost sam i mogla da razumem. Bila je od onih osoba koje nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Ali, odakle u ljudima ta potreba da ocrne i osude nekog koga uopšte i ne poznaju? Zar su njihovi životi toliko jadni a oni tako duboko nesrećni da moraju drugog da unize ne bi li se sami uzdigli u sopstvenim očima? Vrhunac je bio kad sam jednog jutra čula da je komšinica Mira saznala u kojoj zgradi stara dama živi, a pošto ima tamo dooobru prijateljicu, raspitaće se podrobnije.

„Zemljo, otvori se!“, pomislila sam.

Zgrada u kojoj sam živela odjednom je počela da me pritiska. Poželela sam da pobegnem što dalje od ovih ljudi i njihovih ispraznih života. I istog trena shvatila šta je to u staroj dami što me opčinjava. Nju okolina uopšte nije doticala. I te kako je ona bila svesna da je predmet ogovaranja. Jednostavno nije marila. Bila je slobodna! Pričalo se i o meni, znam. Sama u mojim godinama. Bez dece. Da li viđa nekog? Muškarca? Ženu? Vešto sam izbegavala da dajem odgovore na pitanja koja zadiru u moju intimu što je samo raspirivalo maštu dokonog sveta. Iako ni sama nisam pridavala neki značaj čaršijskim pričama, bilo je žaoka koje su pekle ma koliko se trudila da to sakrijem i od sebe same…

 

Leto je bilo dugo i toplo. Neuobičajno mnogo posla me je nateralo da ga provedem u gradu. Trenutke predaha sam provodila napolju, u šetnji ili vožnji bicikla. Povremeno bih srela staru damu, bilo na ulici, na keju ili u prodavnici na uglu ulice. Nastavile smo nemu komunikaciju osmesima negde se prepoznajući u masi sličnih lica. Tek tamo početkom jeseni, prva mi se obratila pri jednom slučajnom susretu u prodavnici.

„Da li biste mogli da mi pomognete oko namirnica? Bojim se da sam kupila više nego što mogu da ponesem“, rekla je prijatno dubokim glasom.

„Svakako, sa zadovoljstvom“, odgovorila sam, pomalo iznenađena molbom.

Na putu do njenog stana nismo mnogo govorile. Tu i tamo bismo prokomentarisale predivne u cveće odevene terase i tužne oronule fasade. Pred vratima sam joj pridržala torbu dok je u tašni tražila ključeve. Kad je drhtavom rukom uspela da ih otključa, okrenula se ka meni i s toplim osmehom mi se zahvalila uz poziv da uđem i osvežim se čašom limunade. Zatečena, uz neki izgovor odbila sam ljubaznu ponudu, zahvalila se i otišla. Zašto sam oklevala? Želela sam da je upoznam. Strah da će realnost narušiti sliku u glavi? Lik kipa boginje bez ruku mi se pojavi pred očima. Otkud takve misli i vizije? Zbog njenog tužnog pogleda nakon mog odbijanja? Ljudski je poželeti blizinu drugih. Ljudski je osetiti potrebu da podeliš deo sebe sa osobom u čijem pogledu vidiš prihvatanje, naklonost. Ne udubljujući se previše u sopstvene motive, zaključila sam da je promena odnosa u tom trenutku bila nešto na šta još uvek nisam bila spremna.

 

Prvi dani jeseni doneli su olovne oblake i duge kiše koje su umivale gradske ulice. Lica prolaznika su skrivali veliki kišobrani. I svi su žurili u svoje suvo i bezbedno sklonište. Vukli kese i džakove sa obližnje pijace, skupljajući kao mravi hranu za zimu. Nije bilo nikog ko bi se divio toplim bojama rane jeseni na stablima kestena i javora koji su prkosili sveopštem sivilu. Danima već nisam videla staru damu. Impulsivno, jednog prepodneva pošla sam do njenog stana. Dok sam prilazila zgradi, ugledala sam je kako s mukom izlazi iz taksija parkiranog na samom ulazu. Pritrčala sam da joj pomognem. Na umornom licu su zacaklile oči kad je podigla pogled.

„Hvala Vam, draga moja“, rekla je promuklim glasom. „Nema više džentlmena“, dodala je glavom pokazujući ka taksisti koji je nešto gledao u svom telefonu.

„Ovo je doba isprazne slatkorečivosti, politički korektnog rečnika, a istovremeno i doba loših manira i odsustva svake  empatije“, prokomentarisala sam kiselo.

Uhvatila me je pod ruku i krenule smo polako. Bila je slaba i kolena su joj klecala dok je nesigurno koračala.

„Nadala sam se da ćete me potražiti“, rekla je blago.

„Telepatija je čudo“, dodala sam lakonski.

Pogledala me je iskosa i prasnula u smeh. Bio je to glasan, grlen smeh od kog je celo njeno telo podrhtavalo, a onda je odjednom prešao u kašalj. Telo joj se grčilo u pokušaju da dođe do vazduha. Pogledala sam je zabrinuto, a ona je, kad se smirila, samo nehajno odmahnula rukom.

„Ništa strašno. Proći će. Sve prođe.“

U tom njenom „sve prođe“ naslutila sam duboku tugu koju je krila u sebi. Bez reči mi je pružila ključ uhvativši moj pogled koji se zadržao na mesinganoj pločici na vratima. Na njoj je ukrasnim slovima bilo izrezbareno Tomašević Milan i Natalija.

„Kakav propust sa moje strane! Toliko se već znamo a nismo se ni upoznale kako dolikuje. Neoprostivo“, rekla je s osećajem krivice u glasu. „Ja sam Natalija Tomašević“, produžila je, pružajući mi ruku.

„Vesna Simonović“, uzvratila sam, obuhvativši obema šakama njenu. Ono kurtoazno „drago mi je“ izrečeno je očima.

„Vesna“, ponovila je zamišljeno. „Dašak proleća u jeseni mog života.“

Osetila sam da mi obraze obliva rumenelo pa sam zbunjena, pognula glavu i bez reči joj pomogla da uđe u uzani hodnik. „Nikada neću naučiti da normalno prihvatim kompliment“, proletelo mi je kroz glavu. Pogled mi je preleteo preko ukusno nameštenog predsoblja. Iza vrata se nalazio omanji cipelarnik boje mahagonija, a na suprotnom zidu odgovarajući čiviluk i veliko ogledalo s drvenim ramom iste boje. Iznad cipelarnika visila je uramljena fotografija. Na prvi pogled, izgledalo je da sa na slici nalaze dva beduina koji na kamilama jašu ka istoku. Iza njihovih leđa sunce je zamicalo za veliku dinu.

„Moj Milan i ja pre mnogo, mnogo godina u Maroku“, rekla je setno i produžila u dnevnu sobu. Umorno se spustila u malu fotelju, izvadila lekove iz tašne i stavila ih na neobično izrezbaren stočić. Uhvativši moj upitan pogled, samo je kratko rekla,

„Upala pluća.“

„Skuvaću Vam čaj“, rekla sam glasom koji nije trpeo pogovor i osvrnula se tražeći vrata koja vode u kuhinju. Pokazala mi je put rukom koja je brzo klonula na naslon fotelje. Kad sam se vratila sa šoljom čaja od lipe, zatekla sam je sklopljenih očiju i zabačene glave. Spustila sam nežno dlan na njenu ruku i ona se trgla iz sna. Pomogla sam joj da ga popije i potom legne u krevet. Zaustila je da kaže nešto ali sam spustila prst na njene usne.

„Ima vremena za priču. Odmorite sad malo“, rekla sam blago i izašla iz sobe.

 

Dani su prolazili i Natalija se postepeno oporavljala. Časovi druženja uz domaću supu, toplu čokoladu, čaj i knjigu zbližili su nas. U početku je bila toliko slaba da je jedva i govorila no nas dve smo se dobro razumele i bez reči.

„Molba, Vesna“, prošaputala je, vidno iscrpljena, drugog dana moje posete. Pratila sam njen pogled koji se zadržao na noćnom stočiću kraj kreveta. Na njemu su se, pored lekova, nalazili neka knjiga, mali ručni sat i futrola sa naočarima.

„Hoćete da Vam čitam?“, upitala sam.

Nemo je klimnula glavom.

I čitala sam joj, satima svakog dana. Bili su to trenuci kad nam se činilo da je vreme stalo. Slepe i gluve za užurbani svet s one strane vrata, iz oaze njenog tihog doma odlazile bismo u divlje predele čarobne Afrike, neonskim svetlom obojene ulice Tokija, srednjovekovne dvorce Evrope…putovale kroz prostor i vreme. I dok je u početku reagovala tek osmehom, uzdahom ili klimanjem glave, kasnije su čitanje prekidali naši komentari i razgovori, dugi razgovori. Dani su neosetno prolazili, Nataliji se vraćala snaga a naše prijateljstvo produbljivalo.

 

Svako ko živi sam zna da i nije neko uživanje kuvati samo za sebe. Obično spremim nešto na brzinu ali se uvek potrudim da lepo serviram i uživam u hrani svim čulima. Kad treba da ugostim nekog, pak, onda se satima muvam po kuhinji i uvek napravim nešto posebno. Sad su okolnosti bile drugačije. Nije bilo vremena na pretek, zadovoljstva jeste. Kuvala bih uveče, a ujutru spremljenu hranu spakovala i ponela do Natalije. Jednog prepodneva me tako natovarenu presrela komšinica Verica.

„Pa, gde si ti, Veki? Svaki dan vučeš nešto i nema te po ceo dan“, reče ljubopitivo zavirujući u moju torbu.

„Šta da ti kažem, Verice? Slabo ima posla pa prodajem knjige na buvljaku“, rekoh tobož snuždeno. „Hoćeš da kupiš neku?“

„Ko još ima vremena za čitanje a para za bacanje“, uzvratila je, ponosna na sebe zbog uspele rime.

„Nađe se poneko“, rekoh, namigujući.

„Eeeee, možda i upoznaš tamo nekog frajera ili već jesi! A? Pričaj!“

„Ma, nisam još. Al’ nikad se ne zna“, odgovorila sam neodređeno. „Odoh ja sad.“

„Ako, ako.“

 

Nisam izdržala a da ne pomenem Nataliji taj susret. Slušala me je pomno.

„Vesna, možda previše pitam ali, volela bih da znam postoji li neko važan u tvom životu. Toliko vremena provodiš sa mnom. Ne bih volela da zbog mene zapostaviš svoj život“, rekla je na kraju.

„Postoji, naravno. Samo radi na terenu i često je po nekoliko meseci odsutan“, odgovorila sam.

Nije joj promakla čežnja u mom glasu.

„I nikad ti nije palo na pamet da pođeš sa njim? U krajnjoj liniji, tvoj posao je takav da možeš da ga obavljaš bilo gde. Ili te možda nije ni zvao?“, nastavila je.

„Zvao me je, nekoliko puta, a onda prestao“, priznala sam. „Imala sam osećaj da bih mu samo smetala. U stvari, plašila sam se. Promene, neizvesnosti…“

U neverici je odmahivala glavom, a onda ispričala svoju priču.

„Završila sam uspešno prvu godinu studija na Medicini, dala sve ispite u junu i radovala se dugom toplom letu kad sam upoznala mog Milana. Bilo je to leto studentskih protesta, a on, apsolvent arheologije, lep kao antički bog a rečit kao Demosten. Ne moram ni da naglasim da je polovina devojaka tamo bilo zaljubljeno u njega. On je, eto, odabrao mene. I kad je dobio poziv da se priključi arheološkom timu koji je radio na iskopinama u Severnoj Africi, bez premišljanja sam pošla sa njim. Napustila porodicu, fakultet, sav svoj dotadašnji život. Moji roditelji su bili očajni ali sam i tada znala da je moj dom tamo gde mi je srce. Da me čuje sad neka feministkinja!“ dodala je uz zvonki smeh, a onda nastavila svoju priču.

„Voleli smo se ludo, možda i previše, kad bolje razmislim. Nije mi nijednog momenta zasmetao nomadski način života. I sina smo dobili, Marka. Uvek je bio sa nama, radoznao na oca, hrabar na majku. Jednog dana, u trenutku nepažnje, izgubio je ravnotežu i pao sa stene. Bilo mu je dvanaest godina. Taj bol, bol koji kida meso nikad neću zaboraviti. Očajni, tražili smo smisao u ovoj besmislenoj smrti i nismo ga našli. Njegov gubitak nas je udaljio. Potajno svaljujući krivicu jedno na drugo, on je utehu našao u poslu a ja svoju tugu utapala u alkoholu. Nedeljama se nisam treznila. Jednog popodneva, dok sam sedela u hladu ispred kampa s čašom viskija u ruci, prišao mi je jedan dečak. Njegove krupne crne oči su željno gledale u voće na stolu. Mahnula sam mu rukom da priđe bliže. Podigla sam činiju kako bih ga poslužila a ona je iz drhtave ruke ispala. Staklo se rasulo na sve strane. Krv je šiknula iz njegovog stopala. Istog trena sam se otreznila. Pocepala sam majicu sa sebe i čvrsto je vezala preko posekotine. Na rukama sam ga trkom odnela u improvizovanu ambulantu. Groznica me tresla. Lekar je uz pomoć sestara uspeo da mu zaustavi krvarenje a ja od tog dana nisam više ni kap alkohola uzela. Kad sam se nakon nekoliko nedelja oporavila, počela sam da radim u toj istoj ambulanti. Pomažući drugima, pomogla sam sebi. I ponovo našla smisao u životu. I ponovo se zbližila s Milanom.“

Bez daha sam slušala njenu ispovest. Moje lice nije moglo da sakrije šok i nevericu. Nasmejala se od srca kad je podigla glavu i ugledala zaprepašćen izraz mog lica.

„Tako, draga moja Vesna, ako želiš savet ove starice pred sobom, koja je iskusila i najlepše i najgore što život može da pruži, sledi svoje srce. Nemoj živeti polovično. Tako su svi, a ponajviše ti, na gubitku.“

„Pitanje je da li me još uvek želi“, rekla sam tiho, još uvek pokušavajući da se oporavim od šoka.

„Ako ne odeš, nikad nećeš ni saznati“, rekla je jednostavno. „Toliko je još života pred tobom, i toliko još iskustava i prijatnih i neprijatnih. Ja od života više ništa ne očekujem. Smrt mi je uzela sve koje sam volela. Čekam je spremna. Ali me zlobnica zaobilazi. Naslađuje se.“

 

 

Ne znam kako i kad sam zaspala te noći. Samo znam da sam spavala spokojno kao, čini mi se, nikada pre. Ujutru sam se, sva ustreptala, uputila ka autobuskoj stanici. Na Veričin upitan pogled, kratko sam odgovorila,

„Idem za srcem, pa kud me odvede.“

 

 

 

 

Priče sa stare klupe

platan i klupa by Veljko Nikolić

Fotografija – Veljko Nikolić

Prvi jutarnji zraci sunca prodirali su kroz gustu krošnju stasitog platana čiji su listovi treperili na letnjem povetarcu. Igri senki na staroj klupi pridružila su se i tri živahna vrapca. U parku još uvek nije bilo posetilaca. Zvuk tišine prekidao je samo zvonki cvrkut kočopernih mužjaka koji su se otimali o naklonost vragolaste vrabice. Ona je, pak, u tipično ženskom maniru, glumila nezainteresovanost. Skakutala je po klupi kao po šah tabli, jureći pramenove obasjane suncem. Odsjaj njenog perja mamio ih je. Ubrzo je njihova graja uzbunila i ostale stanovnike parka koji je odjednom potpuno oživeo. Cvrkut, zujanje i šuštanje ispuniše vazduh. Iz dubine parka začu se kloparanje točkova. Stariji tamnoputi muškarac s cigaretom u uglu usana gurao je kantu u koju je sklanjao tragove prethodne noći; uklanjao dokaze nemara i bahatosti. Činio je to mehanički, odsutan mislima. Oči su mu bile prazne, bez emocija. Hodao je polako, jedva primetno vukući levu nogu. Prenu ga žamor vrabaca. Uvežbanim pokretom izvadi cigaretu iz usta i mahnu rukom ka klupi. Vrapci prhnu u vis i nestanu u krošnji platana. Čovek razvuče usta u samozadovoljni kez i strovali se na klupu. Naslonivši se, povuče duboko dim i sklopi oči. Između obrva mu se ureže duboka bora a usne stisnu u bolan grč. Spusti levi dlan na butinu, snažno je pritiskajući. Meseci provedeni u bolničkoj postelji ostavili su traga na izmučenom telu. Ipak, taj bol nije bio ni prići onom u grudima koji se javljao svaki put kada bi čuo zvuk automobilske kočnice, bilo na javi ili u košmarnom snu.

Čovek je kao životinja, pomislio je. Instikt ga vuče napred i kad se sve u njemu i oko njega slomi. Živi, iako je u njemu umrlo sve. Besno je ugasio cigaretu i frljnuo je u kantu. Ne obazirući se na bol u mišiću, žurno se uputio ka izlazu iz parka, slep za lepotu oko sebe.

 

                                                    #   #   #   #   #

 

Jutro je odmicalo i prvi posetioci su ispunili staze malog parka. Jedna devojka neočešljane kose šetala je svog ritrivera. Majke su, povremeno gledajući na sat, vukle svoje mališane u obližnji vrtić. Poslovni svet je, utegnut u skupa odela i haljine, žurnim koracima grabio ka svojim kancelarijama s veštačkim osvetljenjem. Neki drugi su ležerno džogirali sa slušalicama u ušima i flašicom vode u ruci. A staroj klupi lagano su prilazile dve bake udubljene u razgovor. Svaka je u ruci nosila po platnenu torbu iz kojih su izvirivali heklani stolnjaci, miljei i zavese. Brižljivo su obrisale stare letvice s kojih se ljuštila boja pre nego što su raširile svoje rukotvorine. Pastelne boje i filigranske šare u mekim naborima dale su novi sjaj oronuloj dami. One same, pak, sele su na drvene hoklice ponete od kuće, izvukle konac i igle, te veštim i brzim pokretima, bez imalo nervoze, stvarale novu lepotu. Bilo je nečeg nestvarnog u celoj toj slici. Nesvakidašnja mirnoća kojom su odisale i blag pogled u oku kad bi im se neko od prolaznika obratio. A bilo ih je, uglavnom žena, koje su zastajale kraj okićene klupe i glasno se divile njihovom umeću. Tek poneka bi kupila milje za stočić, prebirući po novčaniku i vadeći novčanice iz tajnih pregrada. Bake bi im se usrdno zahvaljivale ozarenog lica kao da su dobile premiju a ne tek nešto novca, koliko za lek ili sladoled unučićima.

 Bilo je tu u blizini još ljudi koji su na improvizovanim štandovima, prodajući sitnice, krpili dane i prkosili sudbini. U njihovom držanju, međutim, nije bilo ni traga onom spokoju koji se poput talasa širio oko dve bake . Napetih tela i s usiljenim osmehom na licu, pomno su osmatrali okolinu ne bi li na vreme ugledali momke u plavom, spremne da im oduzmu sve, pa i nadu. I zaista, ubrzo se proneo glas da su viđeni na ulazu u park i nastade užurbano pakovanje i sklanjanje robe. Stara klupa je bila ogoljena i pusta u trenutku kad su dva momka u uniformama prošli pokraj nje.

 

                                                         #   #   #   #   #

 

„Eno je, ispod klupe!“, uzviknuo je riđokosi dečak u zelenom šorcu.

Dotrčavši sav zajapuren, čučnuo je, dohvatio fudbalsku loptu i umorno seo na klupu. Koji tren kasnije, pridružio mu se drugar obučen u dres Barselone. Nekoliko minuta su sedeli u tišini, pokušavajući da dođu do daha. U jednom trenutku, pogledali su se i prasnuli u smeh.

„Za dlaku smo se izvukli,“ prvi se oglasio mali Mesi.

„Možda ti,“ skrušeno mu je uzvratio drug dok je izvlačio komadić stakla iz lopte. „Pogledaj je! Probušila se. Ćale će me olešiti.“

„Auuu, nadrljao si. Izvini, ja sam kriv za sve,“ prošaputao je neslavni fudbaler. „Poći ću sa tobom i objasniti mu šta se desilo. A? Šta kažeš?“

Usne riđokosog nestaška se razvukoše u osmeh: „Ne vredi, brate. Ipak, hvala ti.“

„Hej, imam ideju!“, odjednom će njegov drug. „Idemo do čika Žileta, vulkanizera. Milion puta mi je krpio gume na bajsu. Možda može i loptu.“

Istog trena su obojica skočili na noge i zamalo oborili mladu ženu koja je instiktivno rukama zaštitila stomak.

„Ups, izvinite!“ uzviknuli su proletevši tik pored nje.

 

Mlada žena je samo neznatno odmahnula glavom i sela na klupu. U krilo je spustila svoju tašnu i u njoj potražila telefon. Oči su joj zablistale a usne izvile u širok osmeh kad je ugledala sliku sa ultrazvuka. Nesvesno je dlanom pomilovala tek malo zaobljeni stomak, a onda brzo ukucala poruku koju je poslala zajedno sa slikom – čekam te na našoj klupi. Letim – usledio je odgovor. Sklopila je oči i prepustila se uspomenama. Dana kad su sreli, sedela je na ovoj istoj klupi s knjigom u ruci i haosom u glavi. Ispit je bio sledećeg dana. Nije ni primetila kad je blizu nje seo mladić u izbledelim farmerkama i kariranoj košulji. Tek, u jednom momentu, osetila je blagi dodir nečije ruke na svom ramenu. Trgla se i ugledala tople tamne oči i pomalo stidljiv osmeh. Pogledala ga je upitno a on joj je bez reči pružio list papira na kojem se nalazio njen lik nadvijen nad knjigom. S nevericom je gledala čas u papir, čas u njega, da bi na kraju zbunjeno promucala,

„Koliko dugo već sediš ovde?“

Tada je sve počelo. Tu, na ovoj klupi su se prvi put poljubili. Tu je zaprosio. Tu su, iskravši se iz restorana, napravili najlepše svadbene slike… Osetila je njegov miris i pre nego što je svojim prstima obavio njene. Otvorila je oči i ugledala ga pred sobom, na kolenima, podignutih obrva i s pitanjem u očima.

Osmehnula se i rekla kratko: „Tatina princeza.“

Pokušao je da kaže nešto, al’ grlo mu se steglo i u očima je osetio peckanje. Prineo je njene ruke i ljubio ih, nem od ushićenja. Onda se nagnuo i počeo da ljubi njen stomak. Grupa momaka, obrijanih glava i ruku prekrivenih tetovažama im se približavala.

„Ej, brate, je l’ ti treba gajba?“ čulo se iza njegovih leđa, praćeno grohotnim smehom.

Osvrnuo se i uzviknuo: „Momci, postaću tata! Dobiću ćerku!“

„Ludo i hrabro, brate! Nek ti je sa srećom,“ prokomentarisao je najmršaviji među njima i potegao iz flaše. Zvuk njihovih koraka je već zamro kad je mlada žena spustila dlan na obraz svog muža i prošaputala: „Idemo kući, dušo.“

 

                                                  #   #   #   #   #

 

Za njima je tužno gledala devojka duge crne kose koja je u talasima padala na njena krhka ramena. Nosila je letnju haljinu na bretele cvetnog dezena, boja izbledelih od pranja i iskrzanog poruba. Na nogama crvene sandale sa kojih se ljuštio lak. Sela je na klupu, skupila šake u krilu i tiho zaplakala. U glavi su joj se smenjivale slike prezrivih pogleda prolaznika, majki koje su decu privijale uz sebe da ih ne bi slučajno okrznula u prolazu. ’Kao da imam kugu,’ pomislila je. Ono što površno oko nije videlo bili su sati provedeni u sređivanju tuđih kuća, ribanju tuđih kupatila, peglanju tuđe markirane garderobe… Zamišljala bi ponekad sebe kao domaćicu jedne od takvih kuća, osvetljenih i mirisnih. Zamišljala bi sebe u skupocenim haljinama i lakovanim salonkama. A onda bi otvorila oči i ugledala svoj sobičak u suterenu predratne zgrade; svoj ulegao krevet, orman čija vrata nisu mogla da se dobro zatvore, staru drvenu stolicu i radni sto iz školskih dana. Nekoliko knjiga složenih na stolu mirisalo je na memlu. Kroz prozorčić na kom su stajale rešetke, posmatrala bi noge prolaznika koji su užurbanim korakom osvajali dan i često zamišljala njihove živote. Bez televizora u sobi, sama je smišljala filmske priče… Dodir vlažne njuške po nozi ju je trgao. Brzim pokretom je obrisala suze i ugledala štene koje se umiljavalo oko njenih stopala. Pomazila ga je po glavi pre nego što je podigla pogled. Na dva koraka od nje stajala je devojka kose podignute u rep koja joj se uz osmeh izvinjavala zbog drskosti svog mezimca. Kakav je to osmeh bio! Kao sjaj sunca. Nekoliko sekundi nije uspevala da progovori opčinjena vedrinom kojom je devojka zračila. Zbunjena, obori pogled, i u deliću sekunde primeti nešto čudno na devojci. U levoj ruci je držala povodac, dok je na desnoj bila vidljiva proteza.

Promrmljala je jedva čujno: „Ma, ništa,“ pa dodala glasnije: „Ne smeta mi, baš je umiljat. A ja se zamislila… Ionako treba da pođem kući. Smrkava se.“

Osmeh umesto pozdrava i dve devojke su krenule svaka svojim putem, jedna lagano, dok je njen psić njuškao po travi, druga odlučno, s novom snagom u sebi.

 

                                               #   #   #   #   #

 

Mrak je polako gutao mali gradski park. Upalile su se svetiljke, a stara klupa u senci platana u tišini je čekala neku novu priču koju nikad nikom neće ispričati.